Rekonstrukcije

DOM SA DUŠOM

„Čovek jednom gradi kuću, potom ona njega gradi doveka. Način i oblici gradnje u jednom narodu i jednoj kulturi nisu slučajni, oni su rezultat milenijumskih kristalizacija. Ako dublje uporedimo kuće raznih podneblja, utvrdićemo da se karakteri ljudi i duše kuća poistovećuju. Ctoga je Špengler bio u pravu: ‘Ako se ugasi jedan tip kuće, ugasiće se i rasa koja ga je stvorila: Vrednost tradicionalne srpske kuće je u tome što je rođena samo iz pošrebe, jednostavna je, čovekomerna i lepa. U skladu je sa prirodom i okruženjem. Ne služi za reklamu, za prestiž, za inat. Iznedrena je iz života i posvećena životu“

Njegov prvi projekat bio je pokriveni stadion. Godina je 1952, okruženje takvo da se to mnogima moralo činiti kao naučna fantastika. Docnije, tokom duge i plodotvorne karijere, načinio je više od 200 projekata (velika većina je izvedena). Termoelektrana „Kolubara“. Fabrika guma „Tigar“ u Pirotu (1958-59). Narodni univerzitet i Dečji dispanzer u Mladenovcu, naselje u Boki Kotorskoj, desetine etnokuća na Kopaoniku, škole u Velikim Crljenima, Vreocima, Poljanicama. Paležnici, Latkoviću. veliki broj kuća i poslovnih objekata širom Srbije. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu predavao je Mehaniku i otpornost materijala, docnije Teoriju sistema. (Ko)autor je univerzitetskih uibenika Statika, Teorija sisšema i informacija i Elementi opšše teorije sistema. Značajan angažman imao je u Institutu za arhitekturu i urbanizam, gde je jedno vreme bio i direktor. Međutim, profesor Božidar Petrović preko tri decenije sinonim je, pre svega, velikog stvaralačkog i stručnog napora da se tradicionalna srpska i balkanska arhitektura transponuje u modernu epohu, u život današnjeg čoveka i naraštaja.

„Prve kuće koje predstavljaju reminiscenciju nasleđa počeo sam da projektujem oko 1970″, kaže profesor Petrović. „Već tada videlo se da situacija nije dobra, da gubimo svoj put i svoju ideju, da lutamo. Kuća je ogledalo ljudi koji u njoj žive. Psihološko, socijalno, materijalno, duhovno. Takođe. istina je da čovek uglavnom jednom rpadi Kyhy, a ona njega potom gradi doveka. Uticaj arhitekture na ljude je ogroman i dalekosežan. Upravo tada, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, po Srbiji je počelo masovno građenje kuća-strašila. Naša nekada ljupka naselja. stvarana po meri čoveka i zajednice, u skladu sa prirodom i ambijentom, postajala su zastrašujuća stovarišta kuća. Prostor Srbije bio je prepušten jednoj polutanskoj malogađanskoj stihiji, jednom vrednosnom i stilskom haosu, bujici kiča koja je šikljala na sve strane.

Taj duh nesaživljenosti i polutanstva — ljudi sa sela naprasno gurnutih u gradove, ili gastarbajtera koji su tada masovno krenuli u Zapadnu Evropu — otvorio je prostor za mnoga kriva srastanja’ i pogrešna poistovećenja, za podražavanje bez razumevanja. Ako tome dodate suštinsko odsustvo države, čiji su se predstavnici bavili jedino time da neko ne šuška protiv vlasti, onda će biti potpuno jasno otkud ‘alpske’ kuće u Šumadiji, krajiške u Vojvodini, otkud šor kraj Ibarske magistrale, otkud nesrećna Kaluđerica, ta monstruozna gomila zgrada nekoliko kilometara od centra Beogada. Ili, pak, kako je moglo doći do izgradnje željezare, kako je uopšte moglo doći do bilo kakve masovnije gradnje na području Grocke i Smedereva, tog daleko najboljeg voćarskog područja u Evropi i izvanrednog vinogorja. Svi, od Akademije, države, vlade, strukovnih udruženja, pa i mog fakulteta, nezainteresovano su posmatrali šta se dešava. Podlegli smo bezumljy, klimi otuđenosti i inferiornosti, što nam je još tada nagrdilo identitet i zamaglilo samobitnost. Jedini je put bio razgrnuti tu magluštinu koja je prekrila iskru zdravog razuma i bescen riznicu našeg nasleđa. Svestan da se nema šta čekati, ja sam krenuo tim putem.“

PO MERI ČOVEKA

Način i oblici gradnje u jednom narodu i jednoj kulturi nisu slučajni. Oni sy kristalizacija vekovnih iskustava i najdubljih duševnih impulsa. Profesor Petrović podseća na Špenglerovu rečenicu: „Ako se ugasi jedan tip kuće, ugasiće se i rasa koja ga je stvorila.“ Ukoliko jedan narod počne da gradi mimo pročišćenih i prekaljenih vrednosti sopstvenog nasleđa, ukoliko zacare kič i svaštarenje, ukoliko dođe do kidanja veze između arhitekture i osobenosti podneblja, onda je to siguran znak da su se već dogodili krupni poremećaji u čoveku i društvu, te da u arhitekturi vidimo samo posledice. „Najveća vrednost stare srpske kuće je u tome što je rođena samo iz potrebe, što je jednostavna, čovekomerna i ljudska. Iznedrena je iz života i posvećena njemu. Ne služi za reklamu, za prestiž, za inat. Svi naši veliki ljudi, oni koji su obeležili istoriju i kulturu obnovljene novovekovne Srbije, rođeni su u takvim kućama. Ne luksuz koji je sam sebi svrha, ne pretencioznost, već sklad, ukus i mera, koji su likovno kreativno nadograđivani čak i u sirotinjskim uslovima. Geometrijski, stara srpska kuća je izvanredno proporcionalna. Njene geometrijske vrednosti su zadivljujuće. Ima tu kodeksa, standardizacije koja je vekovima pročišćavana i doterivana. To se tada nije tako zvalo, ali je suštinski bilo prisutno. Taj duh pokušavam da uhvatim i da ga transponujem u savremenu srpsku kuću.“ Ne sme biti zabune. Stil i tempo života modernog čoveka, njegove potrebe i kultura sredstava koja mu je na raspolaganju, društvene i lične veze, načini privređivanja, veličina i funkcionisanje moderne porodice — danas su mnogo drukčiji nego u nekim ranijim epohama. Ideja nije u tome da moderni čovek treba da živi u kući iz XIX veka, sa ognjištem, na način koji bi bio neprilagođen njegovim potrebama. Kuće profesora Petrovića su, odreda, najsavremenije opremljene, građene od najboljih modernih materijala. Duh nasleđa u njima iskazuje se na druge načine. „Nije u pitanju manir, niti nekakvo koketiranje sa tradicijom. U svome radu ja se ne vraćam nasleđu i tradiciji, nego od njih polazim. Ako nasleđe predstavlja provereno iskustvo prethodnih pokolenja, zašto bih ga ja ignorisao? Ustanovio sam da je stvaranje u nasleđu naprosto prirodno ponašanje. Smatram da nam je dužnost da nasleđeno transponujemo i razvijemo do savremenih potreba, do modernog, koje ne sme biti prazna ljuštura, a još manje formalna i beživotna arhitektura. Zapravo, tek živim spajanjem nasleđenog i modernog dolazimo do svoje osobenosti. Za nas kao mali narod, u uslovima ovakve globalizacije. uvažavanje nasleđa je pitanje opstanka. Time ćemo potvrditi svoje postojanje, svoju osobenost i opstajanje. Ne znam kako se vi osećate, ali ja se osećam ugroženim. Ipak hoću da opstanem!“

PUT

„Ponovo su aktuelne gradnje međunarodnih i domaćih auto-puteva kroz Srbiju. Duž tih puteva biće građene carinske zone, hoteli, benzinske pumpe i mnogi drugi objekti. Neophodno je u sve ugovore uneti član da arhitektura tih objekata mora odražavati duh podneblja u kojem se gradi. Zašto ne učiniti da putnik kroz Srbiju oseti da prolazi kroz jednu osobenu zemlju i da preko tih objekata, koji su deo identiteta naroda, sazna nešto više o nama? Zašto na trasi tog puta kroz Vojvodinu ne bismo gradili hotele u vidu nekadašnjih čardi, pokrivene trskom ili slamom, ali sa opremom i uslugom na evropskom nivou? Zašto duž tih puteva kroz Šumadiju ne bi bili građeni objekti s merom i dušom šumadijske kuće? Takvim programom trebalo bi da upravlja jedna komisija koju bi formirale Vlada i Akademija.“

KUĆA KAO SEĆANjE RASE

Savremeno arhitektonsko delovanje nije profesionalni i kulturološki egzibicionizam, uveren je profesor Petrović, nego odgovoran društveni i kulturni posao. Ono mora da traje i da se „u duhu produži“. Sa druge strane, dugotrajna tipska gradnja, štancovanje univerzalnih rešenja za sve situacije, fabrikovanje objekata, nanelo je takođe mnogo štete.

„Svaki objekat ima svoj lokalitet, svoje jedinstveno mesto pod kapom nebeskom, i to je njegova obavezna posebnost. Srbija i jeste ovako nesrećno izgrađena zato što su fabrikanti fabrikovali projekte kao da su sve lokacije i sve uslovnosti iste. Beograd ima na ovoj planeti svoje koordinate koje ne može imati ni jedno drugo mesto. On se ne može ponoviti negde drugde, ne može biti tipski. Tako je i sa arhitekturom. Ona ne sme biti roba.“

Jedan od bitnih postulata delovanja profesora Petrovića jeste kuća podneblja. Podseća: nije ista kuća u polarnim i ona u žarkim podnebljima. Kod nas, potpuno su drukčije, na primer, vojvođanska i primorska kuća.

„Meni je inspiracija šumadijska kuća, naravno, sa neminovnim dopunama i izmenama koje donosi novo vreme. Na žalost, kod nas, sem kod Cvijića, nikada nije ozbiljnije raspravljano o kućama, ta problematika nije istraživana. Ako dublje uporedimo kuće raznih podneblja, možemo utvrditi da se karakteri ljudi i duše kuća poistovećuju. Kuća svugde nastaje kao duboki izraz bića čoveka. Svojim oblikom, rasporedom prostorija, svojom likovnošću ona jasno govori o krvi onoga ko u njoj živi. Svrsishodnost kuće, njenu funkcionalnost, ne treba shvatiti samo kao racionalni postupak. U njega treba uključiti i sve one teško merljive psihičke funkcije. Stoga, u pravu su oni mislioci koji kažu da je kuća ‘najčistiji rasni izraz koji postoji’.“ Materijal za gradnju je, takođe, bitan element.

„Srpska kuća je uglavnom sagrađena od materijala koji se mogu naći u užem okruženju. Razlozi nisu samo pragmatični i naš čovek je tu bio duboko u pravu. On je, makar na intuitivnom planu, prepoznavao važne istine o vezi čoveka, njegovog doma i prirodnog okruženja. Ne može se, na primer, u krševitoj Crnoj Gori graditi kuća od ćerpiča. Nenormalno je u Vojvodini graditi kamene kuće. Viđao sam, u Pazovi na primer, nove spratne kuće od kamena. To tako skaredno izgleda i štrči iz one ravnice da se veoma plašim za mentalno zdravlje onih koji tu žive i svakodnevno prolaze kroz senke takvih zgrada. Zašto zlatiborska brvnara? Zato što svuda naokolo ima u izobilju prvoklasne šume. Smatram, inače, da je zlatiborska brvnara jedna od najlepših kuća na svetu. Veštom primenom materijala iz prirodnog okruženja i poštovanjem osobenosti podneblja, ostvareni su izuzetni arhitektonski dometi. Savremeni graditelj ne sme slepo kopirati dela naših predaka. nego mora da transponuje i staralački prilagodi staro srpsko graditeljstvo, da ugradi svoj naraštaj u taj predanjski lanac i ostvari duboku vezu starog i novog.“

OD USAMLjENOG JAHAČA DO KULTURNOG POKRETA

Početkom sedamdesetih profesor Petrović je ovakvim svojim stavovima bio usamljeni jahač. Danas je na njegovim idejama i (još više) na njegovim delima izrastao jedan neotradicijski pokret, koji nadilazi okvire arhitekture i ima jasne šire kulturološke dimenzije. O tome svedoče četiri različita izdanja njegove čuvene knjige Sšare srpske kuće kao gradišeljski podsticaj. O tome svedoče monografija Božidar Pešrović — Kuća kao otisak trajanja Snežane Toševe i knjiga Graditeljska tkanja Božidara Petrovića Miloša Jevtića. O tome svedoči i web-portal www.srpskekuce.com ; www.srpskekucelogistika.com koji je izradio www.infosrbije.com . Kao što su bili izvori nama, to su pouzdani početni oslonci svima koji žele da se detaljnije upute u ovu temu.

A stručna javnost? Najpre, na davnim počecima, bilo je dugo prećutkivanje, zatim razni pokušaji skrajnjivanja i diskvalifikovanja. Profesor Petrović je sa spokojnom vedrinom i velikom stvaralačkom energijom išao svojim putem. Priznanja su stigla mnogo docnije, uključujući i Vukovu nagradu za umetnost 2002. Najzadovoljniji su, ipak, oni koji žive u kućama nastalim u projektnoj radionici profesora Petrovića. Tamo gde je nikla jedna takva kuća, nedugo zatim, bivalo ih je dosta, negde je to postao dominantan oblik gradnje, što iznova ukazuje na snagu pozitivnih primera.

A kada profesora Petrovića upitaju kakav je to osećaj kad se, posle svih tih godina, nađe pred nekom od svojih kuća, kaže: „Čini mi se da je to bila 1941. kada sam gledao znameniti film Rembranš. U završnoj sceni tog filma, Rembrant na tavanu gradske većnice, uz pomoć čuvara koga je potplatio, nponalazi u prašini rolnu sa svojom slikom. Skidajući prašinu i otkrivajući lik po lik, okreće se čuvaru i kaže: ‘Sada znam nešto!’ Čuvar, ne znajući s kim razgovara, odvrati: ‘Šta znaš, matora budalo!?’ ‘Znam da nisam uzalud živeo’, odgovori mu Rembrant i ugasi sveću kojom je osvetljavan tavanski mrak. Ta scena na mene je vrlo snažno delovala, tako da je i danas, posle više od 60 godina, vidim i pamtim. Svako od nas bi trebalo da i.ma razloga da, na kraju, to može da kaže!“

KULTURA

Ne sme se biti pasivan potrošač standardizovanih proizvoda masovne kulture. Ne smemo da napustimo težnju za samoočuvanjem da bismo prihvatili takozvanu novu kulturu, za koju mnogi ugledni savremeni mislioci u Evropi smatraju da nije ništa više do industrijski proizvod koji se prima pasivno, potrošački. Francuski filozof Žan Mari Domenak smatra da je kultura postala zarobljenik potrošnje i proizvodnje. Velika je opasnost, smatra on, od naparfimisanog nihilizma. Taj nihilizam nije negacija svega, već, naprotiv, prihvatanje svega, pristajanje na sve što je ponuđeno. Savremeni intelektualac, kaže Domenak, mora da bude čovek koji pamti i suzbija moć zaborava.“