Stare srpske kuće

Srbija!

- Po čemu znaš?

Vidiš, ono je srpska kuća, napravljena u duhu arhitekture ovog podneblja, sa krovom na četiri vode, širokom strehom i tremom – po tome se prepoznaje zemlja Srbija, baš kao što bretanju u Francuskoj karakterišu bele kuće crnih krovova…“ U tu kuću je utkano vekovno iskustvo, mudrost i osmišljenost narodnih neimara, tako da su nekada davno pravljene sa dve prostorije: „kuća“ u kojoj je bila vatra (ognjište) i soba, sa tremom ili bez njega. Otuda i poslovica „Kuće, koliko te može pokriti, a bašte, koliko ti oko vidi“.

Svesni da je veština gradnje staništa uslov da se odoli svakojakim iskušenjima, graditelji ništa nisu prepustili slučaju. Upućeni u život i njegove zakonitosti, klimatske ćudi podneblja i geografski položaj, vodili su računa da stanište grade od materijala u skladu sa prirodnim okruženjem, da budu u zavetrini, na sunčanoj strani, blizu vode… Tako su nastajale kuće određenog podneblja: šumadinke, kosovke, zlatiborke, mačvanke, erdeljke, moravke, kako ih je po rasprostranjenosti delio Jovan Cvijić, prepoznatljive i po majstorima što su ih pravili, kao osačanske, piroćanke, crnotravke.

Tvorevina sa dušom

„Nigde naš čovek nije više i dublje ugradio svoju dušu kao u zdanjima namenjenim svom življenju. Nigde, kao ovde, naši preci nisu potvrdili svoj identitet niti su bilo kojom tvorevinom iskazali toliko ljubavi i zanosa“, zapisao je Radomir Stanić u knjizi „Stare srpske kuće kao graditeljski podsticaj“. To se može videti i iz Rječnika Vuka Karadžića u kojem je o narodnom graditeljstvu zapisano 220 reči, za tipove zgrada je zabeleženo: koliba, savijača, kuhača, savardak, strnica, ognjarica, krovinjača, lubnjača, izba, klijet, vajat…

Često se nepravedno te stare kuće povezuju sa siromaštvom, što „ne drži vodu“. Gradeći sebi krov nad glavom, ljudi su se trudili da ga prilagode svojim potrebama da bude što udobniji i funkcionalniji, otuda i izreka – svoja kućica svoja slobodica“ ali i kletva „kuća ti se kućerinom zvala“. Nisu im bile potrebne sobe i spratovi radi prestiža, ali su i te kako imali kulturu stanovanja. Primer za to su dolapi (ugrađeni plakari se pripisuju Šveđanima i Englezima). Maksimalno humano prilagođavajući unutrašnjost kuće životnim potrebama. uspeli su da uspostave čudesnu harmoniju između građevine i prirode, i to nije sve. Mislili su naši pradedovi i na odmor i uživanje posle napornog posla u polju, gradeći sebi posebne objekte koje su nazivali čardaci i konaci.

Svoja slobodica…

„Kuća brani od svekolikih iskušenja. Od toga koliko se čovek oseća zadovoljnim i srećnim u prostorijama svoje kuće, u kojoj provodi najveći deo života, zavisi njetov doprinos društvu. To znaju svi koji imaju svoj krov nad glavom kao i daroviti i vešti graditelji“. Znaju li? Ako znaju, otkud tolike „Kalućerice“ širom zemlje Srbije? „Gradnja ni umna ni razumna“, po kojoj se ne može zaključiti ni ko smo ni odakle smo. Stare kuće ne zbunjuju, jer su prepoznatljive po oblasti u kojoj su nastale. U njoj je sve jasno, dosledno, jer je nastala kao tekovina ogromnog iskustva vekovne mudrosti, iskušenja, kroz koje je naš čovek prolazis u borbi za sopstveno očuvanje.

Na svu sreću, duh starog graditeljstva nije sasvim iščilio, podržan timovima projektanata koji se bore za gradnju autentičnih srpskih kuća koje i vizuelno i likovno stvaraju osećaj prepoznatljive arhitekture našeg podneblja.
- Nesporazum je u tome što neki ne shvataju našu ideju da pravimo kuće po uzoru na iskustvo starih graditelja, od materijala koji su izdržali pro6u vremena, odabranim lokacijama – objašnjava inž. Slavoljub Zakić iz Projektnog centra Logistika“. – To su kuće primerene potrebama današnjeg čoveka, sa garažama za automobile, opremljene centralnim grejanjem, kupatilom, svetlim prostranim sobama, ali i tremovi za pomoćne mašine, to je ona naša Evropa, smeštena na Balkan u Šumadiju.

Po rečima našeg sagovornika, sve je više građana, ali i državnih institucija koji bi da prave ali i da prepravljaju kuće da 6i bile što autentičnije. Tim strčnjaka okupljen oko profesora arhitekture Boži-dara Petrovića u Projektnom centru „Logistika“, koji imaju iskustva u ovom poslu, najviše raduje odluka Direkcije za obnovu Kolubarskog kraja i nadležnih službi, da mnoge kuće stradale u zemljotresu budu obnovljene u skladu sa karakteristikama našeg podneblja. Do sada su u opštini Ljig izgrađene četiri škole i više od 50 kuća na osnovu projekta tri tipa kuća. U planu je nekoliko pijaca i drugih javnih objekata.

Bude li po zamisli ovog projektantskog tima i nastavni centar Šumarskog fakulteta iz Beograda u Kraljevu, kao i ulazna kapija u Banju Vrujci, sa nekoliko vodenica i lokala oko bazena, biće vraćeni u duhu naše graditeljske tradicije.
Možda će i kod nas početi da duvaju neki drugi vetrovi, pa ćemo poput drugih (civilizovanih) zemalja početi sa više poštovanja da se odnosimo prema kulturnom nasleđu, a arhitektura to jeste. Jedan od primera kako to drugi rade jeste i engleska ambasada u Beogradu napravljena u stilu stare engleske kuće, prepoznatljiva i bez natpisa, kao i propisi u mnogim zemljama šta se i kako sme graditi.

Jedno je sigurno: svi ti objekti, ma kako građeni, ostaju kao svedoci našeg vremena i našeg življenja, api i kao svedoci naših duhovnih potreba, sposobnosti i snaga.